Српско Сарајево – сигурна лука

Прије 29 године око 120.000 сарајевских Срба морало је да напусти своја огњишта у сарајевским насељима Илиџа, Илијаш, Хаџићи, Грбавица, Рајловац и Вогошћа.

У марту 1996. године исписане су бројне појединачне трагедије овдашњег становништва, због чега је Дејтонски мировни споразум за сарајевске Србе асоцијација на највеће послијератно протјеривање народа са својих огњишта.

Српски борци Сарајевско-романијске регије током одбрамбено-отаџбинског рата зауставили су 35 офанзива муслиманско-хрватске војске и одбранили своје домове.

За одбрану ових простора, живот је дало више од 4.000 бораца, око 3.500 их је рањено, око 1.000 сахрањено на Војничком гробљу Нови Зејтинлик на Сокоцу.

Сваки сарајевски Србин из избјегличке колоне и данас, након скоро 30 година од преживљене голготе, носи своју муку, очај, сјету и завичај у очима, као сјећања и успомене. Да су могли, у мјесто будућег живота, а већина њих тада нису знали ни куда иду и гдје ће да се скрасе, најрадије би понијели све – куће и станове, ваздух, шуму, сарајевска брда.

Данас, у овим турбулентним временима, ми имамо свој град, Српско Сарајево, главни град Републике Српске као једну од најважнијих средина у Републици Српској. Није било лако непосредно послије егзодуса, на основама двије војне касарне, на ливадама, прокрчити Спасовданску улицу и почети градити. Ти људи који су то почели су били изузетнои храбри. На тим ливадама није било ништа, а захваљујући сарајевким Србима, направљен је град, који је универзитетски и  политички центар, који има своје институције које се граде, и које одговорношћу, и знањем требамо сачувати као сигурну луку сарајевских срба и њихових покољења.