ГОСПОДИН ГЛАСАЧ

Данас је дан „Д“.

Данас почиње предизборно пљување, вријеђање, подметање и ко зна шта све не. Данас почиње мјесец обећања бољег живота и нових радних мјеста у претрпаним јавним предузећима гдје ће се, коначно, показати исплативост куповине диплома на престижним универзитетима чија традиција сеже уназад чак до дведесетих година овог вијека.

Данас просјечан становник Републике Српске постаје „Господин гласач“, незамјењив фактор будућности, најважнији живи створ на нетом асфалтираном путу сумњиве дебљине  и центар интереса сваке партије која се кандидовала на локалним изборима. „Господин гласач“, до јуче непознат и утопљен у масу ликова без идентитета и значаја, данас постаје главни играч и мета свих који претендују да се, на било ком мјесту, позиционирају у структурама будуће локалне власти.

„Господин гласач“ је појединац који има могућност да свој глас да ономе коме жели. То је његово уставно и неотуђиво право. Господи гласач ће на дан избора изаћи на гласачко мјесто, храбро заокружити име партије или имена кандидата, убацити листић у гласачку кутију и вратити се кући. Након тога постаће небитан барем сљедеће двије године.

„Господин гласач“ ће свој глас да мијења за сто, двјесто, или коју марку више, измишљено радно мјесто попут „додавача пјене за бријање“ или „држача кишобрана у затвореном простору“, или надасве значајну позицију „савјетника за елементарне непогоде“ у кабинету начелника или градоначелника. Неко ће дати свој глас у замјену за запослење дјетета са дипломом државног универзитета стеченом десетак година прије ових избора. Углавном, „Господин гласач“ ће покушати да уновчи тренутну временски ограничену важност од оних који ће ту важност уновчавати сљедеће четири године.

Гласајући за тренутну власт „Господин гласач“ даје глас за четири године намјештених тендера, давање преплаћених послова кумовима и пријатељима, запољшавању спонзоруша и конкубина, и испразној причи о бризи за породице погинулих, ратне војне инвалиде и демобилисане борце.

Српска демократска странка нема шта да понуди за глас. Ни новац, ни измишљено радно мјесто, ни стипендију за најбоље ученике, ни подстицај за пољопривреднике. Српска демократска странка не може да понуди ама баш ништа. Али може да понуди борбу за боље сутра које нам је свима потребно. 

Можда је то утопија али је, у сваком случају боље од понуђеног средњег прста уз интонирање шиптарске фирме.